>Sjećanja: Dario Džamonja – Nezahvalni živac

Posted on February 21, 2011

0


>


pisao: Dario Džamonja
Često sam slušao (iskreno, češće čitao) kako se ljudi vajkaju: “Toliko još toga treba uraditi, a tako je malo vremena”. Uvijek sam to shvatao kao providno opravdanje za one koji nisu ništa niti će ikada išta uraditi. Vazda su imali vadionu: “Samo da mi je bilo još malo vremena.”
Davno sam se ispisao iz tog kluba. Meni je tako malo toga uraditi, a toliko puno vremena. E, kad bih mogao unovčiti svoje slobodno, prazno vrijeme, bio bih bogat čovjek. A, opet – šta bih time dobio? Dobio bih još više vremena s kojim ionako ne znam šta da radim.
Cik zore me je zatekao u krevetu kako mrljavim usta i posteljinu čokoladom i mlijekom. Nisam mogao duže spavati jer sam u snu bio podstanar Richardu Trećem. Ili je bilo obratno. Ne sjećam se više, ali nimalo prijatno druženje, kunem vam se. Poslije sam ga (ne Richarda, znate već koga) pokušao baciti na ruku, ali mi je pred oči stalno izlazila scena kako iz Sigourney Weaver vade Aliena, pa sam to batalio.
Već sam popio lonac kafe, okupao se i obrijao, doručkovao i oprao suđe, ispeglao košulje (čak i one dijelove koji se ne vide, koji se uvuku u pantalone), usisao kuću, stavio veš u mašinu, a još ne čujem komšije kako idući na posao kašlju na stubištu…
Što ne čitam nešto? Šta? Znam šta piše! Što ne pišem nešto? Šta? Znam šta ću napisati!
Kradem Bogu nekoliko beznačajnih minuta režući nokte na rukama i nogama…
Nekad sam se tako lijepo znao praviti da spavam, a sad stalno svrćem pogled prema zidnom satu čije su kazaljke prikovane za brojčanik…
‘Ajde, uskoro će se otvoriti i kafane. A, ne znam, vala, ni šta ću tamo?
Prvog kojeg ću sresti je onaj nesimpatični stvor koji će me po stoti put pitati zašto nosim jemeniju oko vrata. Jednom sam mu strpljivo objasnio da mi godi kao dašak lagan dodir beza na vratu, da se tako kragna košulje manje prlja, a lakše je proprati jemeniju nego košulju, da kada, po ovom madžaru, prolazim pored Begove džamije, uvijek je natopim ledenom vodom i tako rashladim vratne žile, da sam taj fol naučio kad sam u Americi radio kao kuhar… u estetske razloge nisam ni ulazio.
Dok se voda za kafu još grijala, a ja nisam ni otvorio novine, ušao je upakovan u košulju, potkošulju, sako, kao da me je vrebao u zasjedi i s vrata pitao:
“Izvini, bogati, što te pitam, ali što ti nosiš tu jemeniju?”
Bio sam na rubu suza od očaja.
“Zato što hoću! Što mi se može! Iz razloga što tebe za to živo boli kurac!
Zato što me ti ne bi imao ništa drugo pitati!” U drugoj kafani je bilo relativno podnošljivo sve dok se nije pojavio jedan profesionalni “udav”. (Ne mogu ne priznati da je na neki način bio jedna tajanstvena ličnost, jer nikad nisam saznao čime se bavi, šta mu je posao. A, ni drugi mi nisu znali reći.)
Sjeo je i ne pitajući je li slobodno.
“Čestitam”, rekao je.
Pravio sam se budala:
“Na čemu?”
On se “šeretski” nasmiješio i gurnuo me laktom u rebra:
“Na knjizi.”
Onda me je prijekorno pogledao:
“Kad ću je ja dobiti? Ali, da mi se potpišeš.”
Rekao je to da sam se ja kao trebao osjećati krivim što je njemu prvom nisam dao i kao da pišući tu knjigu nisam ni o čemu drugom razmišljao nego o njemu i kao da živim za taj trenutak kad ću mu napisati posvetu.
“Biće”, rekao sam.
“A, kad je promocija?”
Previše je toga bilo za objasniti, pa sam skratio:
“U utorak. U Jošanici. U osam sati ujutro.”
Prvi put sam ga vidio zbunjenog:
“U utorak, u Jošanici?! U osam ujutro?! Moram to zapamtiti.”
“Nemoj zajebat’”, upro sam prst u njega i ostavio marku za kafu na stolu.
Zamalo me nisu kola zgazila na ulici, jer sam se bio zadubio u misli.
Razmišljao sam kako bi to bilo da se ponovo oženim. Ovaj put s nekom ružnom, dosadnom, odurnom ženom. Dosadilo mi je da samom sebi proždirem utrobu.
Tako bih imao dežurnog krivca za sve što mi se ne dešava.
U trećoj kafani je za stolom sjedio samo jedan čovjek kojeg sam ovlaš poznavao. Klimnuli smo glavama jedan drugom.
Ne znam zašto, ali sam se osjećao nekako čudno. Možda zato što sam mu prvi put vidio lice kako valja. Uvijek je bilo poluzaklonjeno Oslobođenjem. Sad su novine ležale neotvorene na stolu. Izgledao je mojih godina. Kao da smo i pomalo ličili. Samo kod njega je kosa bila dobrano posijedila, a brkovi tamni.
Kod mene – obratno.
Kad god bih pogledao u njegovom pravcu, njegove oči su me fiksirale.
Nešto strašno je bilo iza njih, nešto prazno i bez sjaja, nešto ledeno i sveznajuće…
Za trećim stolom je sjedio konobar Ivan besposleno maštajući o odlasku u Ameriku. Mahnuo sam mu da mi donese još jednu kafu i pokazao i na drugi sto.
Čovjek i dalje nije skidao oči s mene, a onda je tiho rekao (toliko tiho da čak nisam siguran da li sam to čuo ili mu pročitao s usana):
“Podsjećaš me na Jerry Garciu.”
“Jerry Garciu?!”
Klimnuo je glavom: “Iz Gratefull Dead. Čuo si za tu grupu? Zahvalni mrtvac. Ustvari, na njegovu ‘B’ stranu, na njegovu suprotnost…”
Pokušao sam dokučiti o čemu govori:
“Znači, ja dođem nešto kao Nezahvalni…” – jebiga, kako bi se to moglo prevesti. Kao Nezahvalni živac? Je l’ tako?”
Iznenada je počeo skoro vikati:
“Čitam te, čitam te, pička li ti materina. Kažem sebi da neću, ali opet te čitam. Pas ti jebo mater: triput si grobaru pobjegao s lopate, a opet samo kukaš, cmizdriš, pizdiš… Muka mi je od tebe. Čuješ li – muka!”
Skočio je sa stolice i skoro se sudario sa suncobranom. U čudu sam gledao kako zamiče za ćošak.
Pitao sam konobara:
“Šta mu bi odjednom?”
Ivan se sagnuo prema meni:
“Šuti. Našli su mu tumor. Ne daju mu više od mjesec danaživota…”
Uzdahnuo je i odmahnuo rukom:
“Pomakni se sa stolice.”
Gledao sam u sebe i nisam se pomakao.

sa  Sarajevo.co.ba prenio Radovića sokak

pogledaj najnovije vijesti OVDE
Posted in: zanimljivosti