>Amerikanac na prvom putovanju kroz BiH- Čin ljubaznosti kao veliki gest

Posted on February 17, 2011

0


>

Био је то мој први пут у Босну и Сарајево
Баш сам се спремао да одржим говор о ужасним путевима у Босни, када ми је ауто склизнуо са пута.
Мој пријатељ из Сарајева ме је упозорио на „радове на путу” који почињу мало пре аутопута за Сарајево. Тражио сам „радове на путу”, али уместо њих наишао сам на „недостатак пута”. Једноставно, није постојао један мали део пута. Ми, учесници у саобраћају, морали смо да се труцкамо нека три километра преко тог макадама који је погоднији за камиле него за кола, а онда смо са олакшањем стигли до наставка пута. Олакшање је за мене било кратког даха јер, чим сам дао гас, због подмуклог леда, изгубио сам контролу над аутом.
Убрзо после тога почео сам да размишљам о гестовима које правимо.
Прошлог јула, на пример, председник Србије направио је огроман гест када је однео цвеће и одао пошту преминулима на церемонији на гробљу жртвама геноцида у Сребреници. Иако су мишљења поводом његовог геста и даље подељена, преовлађујући осећај је био саосећање и прихватање, наспрам порицања и непријатељства. Размишљао сам о том политички мотивисаном потезу, а можда је заиста такав и био.
Иако је све указивало на то да не треба да ми буде дозвољено да управљам моторним возилом, ја сам ипак кренуо из Београда за Сарајево да посетим своје пријатеље. Нешто мање од 50 км пре моје дестинације ауто је почео да се клиже на леду, окренуо се двапут, и завршио сам у јарку поред пута. Нисам био повређен, али ипак сам био у јарку.
Док сам седео у колима, неповређен али шокиран, приметио сам да су се људи скупили око мене. Моје клизање је била соло тачка – није било аутомобила испред мене, само неколико у даљини – тако да нико није био директно уплетен у моју пируету поред пута. Ипак, људи су почели да долазе.
Неки човек ми је пружио руку и помогао ми је да изађем из аута. Други ме је придржавао за раме. Нека фина дама ме је држала за руку, као да ћу убрзо да се срушим, иако сам протестовао да сам сасвим у реду. Било ме је стид, то сигурно, и био сам изненађен, али, све у свему, био сам добро. Неколико других момака је притрчало да ми помогну да изгурамо ауто из јарка (огромна, стара и дебела „алфа” их није уплашила). После неколико минута било је десетак људи око мене – људи који нису били ни у каквој вези са мном. Људи који нису марили за СРБ или БГ на мојој регистрацији. У срцу Федерације БиХ, где су Муслимани већина, из мојих неприлика био сам извучен на таласу добре воље и корисне дружељубивости.
Признајем, моја првобитна реакција на све то је била сумњичавост. Ко су ови људи? Шта они хоће од мене? Последње што сам могао помислити јесте да ми они помажу јер су заиста забринути за мене. Убрзо сам схватио да су они били потпуно лишени скривених намера и јако љубазни. Након неколико минута сви су се разишли, али док сам чекао полицију, ауто шлеп службе и пријатеља, мало-мало па је неко стао или успорио да ми понуди помоћ.
Сваки гест и чин љубазности је био мали. Сваки човек је био ново изненађење за мене. И никада то нећу заборавити.
По мени, гест је био у малим стварима. Колико пута смо пројурили поред неке несреће, нисмо помогли људима који су се оклизнули на тротоару, или помогли старијој дами којој су пукле кесе и све поморанџе испале на под? Затворени смо, генерално говорећи (ни сам нисам изузетак), када су у питању потребе других људи.
Био је то мој први пут у Босну и Сарајево. Док сам био тамо радио сам многе ствари и упознао многе људе. Али оно што ће ми заувек остати у сећању јесте насумична група изузетно топлих душа.
И сваком од њих сам захвалан.
*Американац у Београду
Превела: Јована Спаић
politika
Posted in: zanimljivosti