>Intervju Kokana Mladenovića, upravnika BG pozorišta u kojem se trenutno daju "Gospoda Glembajevi"

Posted on February 15, 2011

0


>

Svrha vlasti u Srbiji je realizacija koalicionog sporazuma

Gospoda Glembajevi“ u Ateljeu 212 izazivaju oprečne reakcije publike i stručne javnosti, baš kao mjuzikl “Kosa“ prošle sezone u ovom teatru.

Za ove dve predstave, međutim, zajedničko je i to što je javnost zainteresovana za njih u onim razmerama kakve su do sada na ovdašnjoj kulturnoj sceni retko viđane, pogotovo kada je u pitanju jedna elitistička umetnost kakvo je pozorište.

Impresivne kampanje za predstave Ateljea 212 velikim delom zasluga su upravnika Kokana Mladenovića i tima koji je okupio oko sebe, pokazujući na delu šta znače visoki umetnički kriterijumi u spoju sa tako mnogo traženim „menadžerskim sposobnostima“. To je ono zbog čega je Mladenović pozvan ne samo da komentariše rad sopstvene kuće i njene uspehe, već i stanje u srpskoj kulturi, koje se često pravda upravo odsustvom pomenutih sposobnosti, dok se o onome što tim sposobnostima prethodi – razlozima za postojanje kulture u jednoj zemlji i njenim ciljevima, rečju, o sasvim preciznoj, standardima i propisima utvrđenoj kulturnoj politici i njenom sprovođenju, izvan uobičajenih floskula, uopšte ne govori.

Bez obzira na, za ovdašnje pozorišne uslove, neverovatnu kampanju, da li ste očekivali da interesovanje za “Glembajeve“ bude ovoliko?

“Ovdašnji pozorišni uslovi“, kako ih vi nazivate, potpuno su isti za sva naša pozorišta. Za razliku od drugih teatara, Atelje 212 uspeva da, uz minimalni budžet i mnogo veštine kreativnog tima naše kuće, promeni model prezentacije jedne pozorišne predstave i izbori se za svoju publiku. Famu o “neverovatnoj kampanji“ ili “preskupom marketingu Ateljea“ šire neznalice i neradnici koji bi radije lamentirali nad aktivnostima Ateljea 212 nego zasukali rukave i probali da urade nešto za svoj teatar i svoj grad. Što se interesovanja tiče – da, očekivali smo da ono bude veliko i da nadmaši granice Beograda i Srbije. Stavili smo na repertoar jedan veličanstveni komad kojeg gotovo četiri decenije nije bilo na beogradskim scenama, izabrali smo vrhunskog reditelja i podelu satkanu od sjajnih glumaca našeg teatra i dva izuzetna gostujuća glumca, Borisa Kavacu iz Ljubljane i Nikolu Ristanovskog iz Skoplja. Ovakvi “Glembajevi“ u Ateljeu 212 pomeraju standarde našeg učmalog pozorišnog tržišta i postaju prvorazredni kulturni događaj u regionu. Direktna uključenja sa premijere u Dnevnik RTS-a i Dnevnik HRT-a, preko stotinu prisutnih gostiju iz regiona, kao i činjenica da je naša predstava do sada pozvana na čak jedanaest festivala i gostovanja van granica Srbije, pokazuje da je naša procena bila tačna. Prostor nekadašnje Jugoslavije željan je pravog pozorišta i međusobne saradnje.

Na tragu tog uspeha kao i uspeha „Kose“ u prethodnoj sezoni, planirate li slične projekte u Ateljeu, ako je uopšte moguće upustiti se češće u tako nešto u ovdašnjim pozorišnim i kulturnim prilikama?

Aktuelna sezona Ateljea 212 nosi naziv “nEXt YU“, a slogan joj je “Zemlja po meri“. Verujemo da samo intenzivnim otvaranjem prema jednom logičnom, širem tržištu, kakav je prostor bivše Jugoslavije, svi možemo da napredujemo i preživimo teške godine finansijske krize koja, u spoju sa katastrofalnom kulturnom politikom na ovim prostorima, daje pogubne rezultate. U to ime smo već započeli prvi regionalni projekat, rad na predstavi “Sedam i po“ koju, po tekstu Miroslava Momčilovića, režira Darjan Mihajlović, a zajednički realizuju čak tri pozorišta – Atelje 212, Narodno pozorište Republike Srpske iz Banjaluke i Ujvideki szinhaz/Novosadsko pozorište iz Novog Sada. Ulažući u ovu predstavu naše velike ambicije i najdarovitije glumce naših teatara, verujem da kreiramo jedan novi model saradnje, koji će služiti za uzor teatrima u regionu. Takođe, od pre desetak dana, u Ateljeu 212 traju probe predstave “Otac na službenom putu“ koju, po istoimenom komadu Abdulaha Sidrana, režira gost iz Zagreba Oliver Frljić, svakako najintrigantniji reditelj sa prostora EX-YU. Očekujem da će smelost Frljićevog rediteljskog rukopisa u susretu sa izuzetnim dramskim i poetskim potencijalom Sidranovog teksta, a uz kreacije takvih glumaca kakvi su Vlastimir Đuza Stojiljković kao dečak Dino, Branislav Trifunović, Hana Selimović, Aljoša Vučković, Feđa Stojanović, Danica Maksimović i drugi, biti upravo ona kombinacija koja će tu priču o raspadu porodice i države ispričati na jedan atraktivan način.

U prvoj polovini marta izvečćemo praizbedbu “Matice“, komada koji je, po sopstvenoj priči, za naš teatar napisao, manirom vrsnog dramskog pisca, Goran Petrović, jedan od najznačajnijih pisaca našeg jezika, a u kome igraju, između ostalih, Petar Kralj, Svetlana Bojković i Gorica Popović. Reditelj dolazi iz Nemačke – Rahim Burhan, a iz njegovog rodnog Skoplja stiže kompozitor – Vlatko Stefanovski.

Dodamo li svemu ovome i upravo dogovorenu koprodukciju sa Hrvatskim narodnim kazalištem “Ivan pl. Zajc“ iz Rijeke, na komadu “Baba Jaga“, po romanu Dubravke Ugrešić, te činjenicu da se “Žaba“ Kamernog Teatra 55 iz Sarajeva redovno igra na našoj sceni, a “Čekaonica“ Ateljea 212 u Sarajevu, jasno je da je Atelje 212 teatar u kome “Gospoda Glembajevi“ ne predstavljaju izuzetak, već potvrđuju pravilo buduće orijentacije ka EX-YU prostoru.

Pomenuli ste da su “Glembajevi“ koštali četiri puta više od onoga što je Grad kao osnivač pozorišta bio u mogućnosti da da. Kako se onda uopšte finansiraju ovdašnji teatri i kultura? Koliki su budžeti i za šta oni dospevaju? Može li se uopšte planirati pozorišna i kulturna politika u ovoj zemlji sa novcem koji se za njih izdvaja i koliko takav “maćehinski“ odnos prema ovoj oblasti i odsustvo svake dugoročne vizije, a bez adekvatne zakonske regulative, podrazumeva dugotrajne negativne posledice, i to ne samo po kulturu?

Ministar kulture, gospodin Nebojša Bradić, bio je u zakonskoj obavezi da do 15. marta 2010. godine donese podzakonska akta kojim bi omogućio da Zakon o kulturi usvojen u Skupštini Republike Srbije zaživi i omogući ekonomičnije, modernije i kvalitetnije delovanje institucija kulture. Taj posao, koji ozbiljno blokira naš rad, jednostavno nije urađen, a da uvaženog ministra niko zbog toga nije smenio ili pozvao na odgovornost, kada je već iluzorno očekivati da će on, u napadu samosvesti, podneti ostavku. Slična je situacija u gradskom sekretarijatu za kulturu, čiji sekretar, gospođa Ivana Avžner, pokazuje dirljivo neznanje na temu funkcionisanja teatarskih kuća. Bezidejnost kojom je gospođa Avžner obeležila svoj boravak na mestu gradskog ministra kulture bila bi podnošljivija kada bi bar bio sprečen budžetski sunovrat institucija kulture koje očekuju privilegiju da posluju po usvojenim aktima, a ne po partijskom simpatijama. Očigledno je svrha vlasti u Srbiji realizacija koalicionog sporazuma, a ne prosperitet društva.

Atelje 212 se neće ponižavati i moljakati pred mnogobrojnim vratima svestranačke koalicije koja čini našu vlast. Pokušavamo da predstavama koje pravimo omogućimo sebi zavidan rejting kod kompanija koje žele da budu deo našeg pobedničkog tima, kao i da na blagajni ubiremo proizvode našeg truda, ne podilazeći publici, ali i ne podvaljujući joj. Naš regionalni uspeh dokazuje da je moguće i u ovim smutnim vremenima biti nezavisan. Dok na vrata ne zakuca neka nova koalicija, ili neki narod na putu za Egipat.

izvor: b92
Posted in: intervjui