>Iz ugla torcide: Hajduk – Velež, 1986

Posted on February 9, 2011

0


>

Čak i uz sve očekivano navijačko hvalisanje koje prevazilazu zdravu maštu (“nas je bilo petnaestak a njih dvije tisuće, bježali su od nas”) i koje čovjeka natjera na urnebesan smijeh, ipak je na kraju ono masnim slovima očito.

Forza Velež!!!

DRHTI PRED NAŠIM HODOM FAŠIZAM KRVAV I SLIJEP!!!


Te godine Hajduk je bio slab. Taborio je na dnu ljestvice, doslovno se boreći za opstanak. Trener mu je bio onaj Bugarin Ivan Vucov. Ekipa je slabo dolazila na utakmice, više bi se išlo na gostovanja nego na Poljud. Ja sam, kao i obično, išao na utakmicu solo, jer je ekipa iz ulice (Ruža) bila ufurana u nešto drugo, pa bi bilo besmisleno ikoga zvati.
Malo sam se zadržao u gradu, popio pivo isprid Opskrbnog kod kazališta. Tada je počelo dolaziti tih Veležovaca kao govana, doslovno su zauzeli grad. Na putu prema Poljudu susrećem dvojicu prijatelja Šamadana i momka iz susjedne ulice. Oni nisu bili za neki fight, više su bili onako, samo navijači. 
Do stadiona gotovo nikoga od naših nije bilo, same “bosančine” iz Mostara. Počeli su provocirati. Sjećam se jedne skupine od njih desetak, ide ulicom Zrinsko-Frankopanskom i čudi se da nema uopće Splićana, počinju pjevušiti kao – “Neka cila riva čuje da je ….. sv. Duje”. Hvata me bijes, pokazujem im srednji prst, no oni kao da me ne vide. Kad sam došao do stadiona već je bila neka frka. Vidim naše momke da se tuku s nekim Veležovcima. Bilo je obostranog cipelarenja. U jednom momentu sam vidio kako je jedan Veležovac udario nogom jednog našeg, znam da je sa Sućidra. Taj što je udario našeg je bio valjda neki karataš ili nešto tako, vidjelo se po fizionomiji i stavu. Tada sam uletio u tuču. Ovaj spomenuti karataš već je dao petama vjetra, a u odlasku je bio pogođen kamenom. Tu su od naše ekipe bili mali Boka, Šit, Žika (Bavice), Vukorepa, Jozo Grobar, Fritz, Leska… Nekima nisam znao imena, a bilo je još ljudi. Neki Veležovci su ostali, valjda se nisu bojali. Jednog od njih sam udario nogom u prsa, znam samo da mi je noga dobro ušla u trbušnu šupljinu. Boka je držeći kamen u ruci pljunuo usred lica jednog starog Veležovca. Ovaj se usrao plačući: “Kakvi ste vi to ljudi, vi bi kamenom čovjeka ubili!?”. Počelo je žestoko kamenovanje. 
Njih je nasuprot nas bilo daleko više, neću nimalo pretjerivati, ali bilo ih je oko 2 tisuće, ako ne i više, a nas samo petnaestak. Počeli su nas potiskivati prema sjeveru. Sve se zacrvenilo ispred nas na pristojnu blizinu. Tada smo Vukorepa, ja, Zuzla i Švraka (njih dvojicu sam zaboravio spomenuti) krenuli prema njima bacajući kamenje. Moram tu pohvaliti Vukorepu koji je prvi krenuo, iako su oko nas frcale gromade velikog promjera. Koji su to šupci bili. Zamislite kad troje, četvero ljudi krene prema dvije tisuće, a oni bježe i pritom od nas popuše pokoji kamen. Svih nas petnaestak, možda i nešto više, smo ih potjerali skroz na jug, ak su bježali i prema zapadu. Onda bi oni krenuli u juriš, pa smo mi malo uzmicali, onda bi mi krenuli prema njima, a oni bi panično uzmicali, iako videći da nas je bilo puno manje. U jednom momentu, dvojica njihovih navijača idu prema nama sa onim kolima što kod nas Šiptari raznose bureke i stali su točno meu nas. Počele su pljuštati šake po njima. Jednog od njih sam udario šakom tako da me je bolila ruka nekoliko dana. Kažem samo sam jednom udario šakom jer nisam mogao doći na red koliko ih je ekipe mlatilo. Najagilniji su bili Dane sa Sućidra i Boka. Tada sam viknuo: “Dosta je bilo!”. Stvarno me bilo strah da ih ne ubijemo. Ne znam kojim povodom su se provozali do nas, zaustavili i na kraju dobili batine(?). Počelo je tada najjače kamenovanje, tada me pogodio kamen u potkoljenicu, nisam pokazao bolnu grimasu, nisam im htio dati do znanja da su me pogodili. Tu na našoj strani je ostao jedan njihov. Vidjelo se da je neki manualni radnik. Sjedio je na zidiću, na istoku. Nešto je samo mrmljao kao “šta ćete vi, ajd udari me…”. Nisam ga htio dirati jer je izgledao jadno, iako sam imao film u glavi da ga zveknem nogom. Ali da sam to uradio, propao bi dolje u onu provalijicu do Exportdrva i ne vjerujem da bi se živ digao. Zato Boka ulazi s njim u konflikt, jebe mu majku, pljuje ga i udara nogom. Sad se diže ova lola i hoće udarit Boku. Uljeće tada Jozo Grobar, hvata ovog lolu za vrat i dere se na njega da mu ne dira brata jer će ga ubiti. 
Tek tada je taj otišao od nas. Još jednom smo krenuli u juriš, dobro smo ih potjerali sve do na jug. U jednom momentu sjećam se da sam ostao bez kamenja. Tu kod mene se našla jedna gromada koju nije nitko htio uzeti jer je bila poveća. Ja sam je uzeo u tom afektu, ni sam neznam kako sam je uspio baciti, ali pala je točno među Veležovce. Ostala ekipa ih je dobro zasipala kamenjem, a oni su se povlačili prema zapadu. Tada je neki naš lumen viknuo da dolazi policija. Svi smo se razbježali. Ja i Jozo smo otišli sklonuti se prema Pomorskoj školi. U jednom momentu mi je bovanina preletjela tek koji centimetar iznad glave i razbila jednu Ladu parkiranu kraj škole. Ja i Jozo smo konstatirali; da je ona stara ekipa sada tu da ovo ovako ne bi bilo. Moramo priznati da su nas ti Veležovci brojčano nadjaali i pjevali provokativne pjesme po gradu. TO SE NE SMIJE VIŠE NIKADA PONOVITI, pa makar Hajduk bio i u drugoj ligi. Na samoj utakmici mi smo dobro navijali. Ja, pokojni Leska i Armando smo digli Šuru na ramena i tada je počeo njegov show. Najdraže mi je bilo ono razbacivanje između nas samih (kao na rock koncertima), tada smo to radili po nekoliko puta na utakmici. Jednom nastade frka, počelo se tući jednog momka koji je bio među nama. Brzo se sve stišalo, naime momak je bio Hercegovac koji navija za Hajduk. Jebi ga, kriv je naglasak. Opet frka, tamo na sjeverozapadu tuku jednog bradatog Veležovca. Taj je od straha preskočio sa sjeverne tribine ravno na atletsku stazu. Neznam kako mu je to uspjelo. Bilo je tada skoro 10000 Veležovaca, dolazili su i sljedećih godina, ali ne kao ovaj put. Poslije su im se razbijali i autobusi i auta i nisu bili tako hrabri.
NAPISAO: Tošo
Posted in: nostalgija...