>Moje prve menđuhe – MOstalgična priča by Monija Radović

Posted on February 7, 2011

0


>


Sjetila sam se još jedne dogodovštine ovoga maloga fakina, koji je ponosno nosio taj orden. Pošto su sve curice redom imale probušene uši, i ja sam želila da imam to. Nisam baš htjela one klasične menđušice koje su se dobivale za prve rođendane pa su ostajale u familiji i išle sa koljena na koljeno…znate, one sa tri mala kamenčića ili one sa 5 koje su kao cvijet izgledale. Ja sam htjela halkice ali više njih .Makar po dvije za redom. Molila sam mamu, ali mama bi uzela tu priliku da mi kaže kako samo curice to mogu da imaju. Pošto se ja ponašam kao dječak i da to tako i ne ide baš.Molila i kumila sam je…šta da uradim, reci mi pa ću se dokazati, samo mi ih dozvoli.

Naredba je pala kao kamen: da ću morati da pazim kako se ponašam, da ne mogu da lajem kao kočijaš, da redovno sječem nokte, jer mi izgledaju tako prljavo da bi se repa komotno mogla saditi pod njima ( od silne zemlje)…da moram da čuvam nešto i da to nešto ne izgubim. Ah, da- i da promijenim način hodanja. Kako da to izvedem, kad ja đipam po ulici uvijek. Kaže, tako što ćeš staviti knjigu na glavu i samim tim ćeš ispraviti kičmu, eto te k’o niko tvoj! Pa bi odpuhala i rekla, šta sam ja skrivila Bogu pa da si tako naopaka,moja Monija, ehhhh….

Helenejse, tako i bi. Ja sam se držala svoga obećanja. Stvarno sam vježbala i hodanje, gledala da ne psujem toliko, makar da oni ne čuju ili da ne čuju one tužibabe koje sam lomila redovno. Baš su me nervirali. Dozvoljavala sam i da mi se sijeku nokti. Mama nije shvatala koliko su ti nokti bili važni. Oni su mi bili i alat i oružje!!! No dobro,urađeno je sve po propisu.

Dođe jednom mama sa posla i donese mi plastičnu kutijicu na kojoj je bila naslikana pudlica (mislim da se neki te kutijice jos uvijek sjećaju).Kaže mi, evo ti to je tvoje. Po dogovoru. Ja otvorim kad tamo menđuhe, medicinke, samo sa po jednim biserom. Kontam- pa neću to, nisam to želila, ali ona mi objasni kako to mora da bude makar privremeno radi održavanja i čišćenja.

Rekla je mojoj sestri Vedrani (koja je četiri godine starija i po meni već tad starmala)- evo ti pare, za ruku sestru i vodi je da probuši uši, onde u starom gradu, u onom dućanu. Ona mrzovoljno otpuhne pa mene pogleda i kaže 
Šta??? S njom da Mostarom hodam da me svak’ vidi???Vala mam,a ja ne bih! Ali ako već moram,čekaću popodne kad svi spavaju. Makar tako mi se neće baš svak’ smijati.
Meni baš bilo svejedno kada, kao da sam ja htjela da budem viđena u prisustvu te starmale…ali druge mi nema.
I ljudi moji, pođemo ti mi prema Bulevaru, pa prema starom gradu. Ona sve sprinta a ja za njom
-Čekaj Vedrana… uspori, duša mi kroz nos izlazi.
Ipak nije lako bilo. Bila sam debela a ona mršavica prava. To se promijenilo kad sam postala curetak, bukvalno obrnuto- ja sam postala i ostala vitka a ona debeljuškasta. Pa se rugaj drugima, hmm…
Povikala bi- hajde debela nemam čitav dan da utrošim na tebe.Ne misliš da ću te još i za ruku vući??? Fuj, ko zna kad si ih zadnji put oprala.
Ja pogledam dlanove i obrišem ih od pantale pa pružim njoj da vidi, kako bi možda promijenila mišljenje, ali ona ostaje na svome pa to ti je.

I tako, napokon dođosmo mi do tog dućana. Ja predam svoju kutijicu sa menđušicama. Čovjek se slatko osmjehne i kaže 
-Ah tvoje prve dakle?! Sad ćemo mi to srediti.Ne’š ni trepnuti.
Ja stisnem oči i prisjetim se užasnih priča koje mi je sestra uz put pripovjedala…kako boli,kako će mi se zagnojiti i kako će mi onda morati uho da otkinu. Nije to za svakoga, a za mene pogotovo – govorila je sestra-jer sam tako peksina. Vazda se valjam po travi i prljavštini.
Ipak, sve je na sreću brzo završilo. Ostalo je i kusura pa smo uzele po jednu kuglu sladoleda.Ponudi nam žena iz slastičarne maramice.Vedrana je uzela svoju a ja sam rekla kako imam majicu i da sam u redu. Smiješno, ali se sjećam toga bistro i jasno.

Ovaj put sam trčala presrećna prema kući. Htjela sam da pokažem svakome svoje menđuhe i da im slažem kako ću ja imati čitavo uho prepuno halkica. Svakome se svidjelo i nekoliko njih me pitalo bi li se trampila za one njihove dosadne, iste menđuhe.Odgovorila sam onako ovlaš – eto vidjeću. Trampiću se ja, ali ne za to, nego za ključeve. Imala sam opsesije prema ključevima.Što manji, to bolji i ljepši. Čitavu hrpu sam sakrivala u jednoj logi.Moje blago. Pa, tako sma jednom prilikom tatine…
ah, to je već druga priča. Doći će i ona na red.

Da nastavim s ovom pričom: odem kući i pohvalim se baki. Ona mi kaže kako sam divna i kako su divni biseri. Počne da mi priča o svomdjetinjstvu i svom prvom parom menđuha. Pokaže mi svoje koje je uvijek nosila, ali ja ih nisam primjećivala pošto su bile zagubljene u njenoj kao paučina sivoj kosi . Od tada, od kad mi ih je pokazala, ja sam ih promatrala. Nisam željela halkice, već upravo one koje je imala na ušima moja baka. Jednom prilikom, kada je komšinica koju sam zvala Nena došla na kafu zorom sabahile kod nas, ja sam baki sjela u krilo. Obožavala sam je i tako i tako,samo ovaj put je bilo ‘poslovno’.
Ljubila sam je i grlila, toliko da me je baka pitala- Vještice mala šta hoćeš???Kad si tako kidisala na mene, znači da nešto hoćeš, sigurno.Ja je pitam
Pa eto… kada ćeš mi dati te svoje menđuhe?-a ona, kao i uvijek, bi odgovorila- Kada umrem tvoje su,eto haj sad sikter vani.

Ja sam sedmicama pitala svakodnevno ali odgovor je uvijek bio isti. I onda se dosjetim, pitaću je nešto na šta će se naježiti i odmah će ih predati meni. Plan je skovan,znam da će uspjeti. Znam.

Ahhh….i tako opet dođe Nena, sa njom da kafeniše. Ja je upitam-Je li bako, kada ću ih dobiti- i ona opet strpljivo- Kada umrem, na šta sam odgovorila ni pet ni šest: A kada ćeš ti umrijeti? Hoće li to biti uskoro?– Ona me presjekla pogledom:
-Grom te nije hajrovo!!! Idi, belaj te nije odnio!!! Evo ti ih, stavi ih odmah, ne prizivaj mi još i smrt!

Nena se zakocenula od smijeha. Ja sam bila ponosni srećković. Odmah sam ih stavila u uši i istrčala vani. Pokazala sam ih svakome i svi su želili da znaju odakle mi. Ispričala sam im priču i još mnogo toga izmislila kako bi priča bila efikasnija i simbolična.Međutim, jedna curica me počela izazivati. Podrugivati mi se, što je bilo jako opasno. Ova je nova. Ova me ne zna. Ne zna da to nije pametno činiti.
Pobila sam se sa njom. Izvrnula njenu ruku i natjerala je na asfalt po kojem sam je vukla kao platnenu lutkicu. Na kraju sam je pustila da ide kući da reve ko ubodenik svojoj mamici. Neka ne zaboravi da joj je to bio posljednji put da se tako prema meni ponijela.
Taj dan je bio jedan od mojih najsretnih dana pošto sam dobila blago koje je mojoj baki bila jedina dodirljiva uspomena na njenu majku koja je umrla kada je ona još bila curica i na njenu baku koja je čuvala poslije toga, pošto je ostala siroče.

I najtužniji dan koji sebi još nisam oprostila….

Dok sam se umivala i spremala za krevet,pogledala sam se u špiglu. Na moju zaprepašćenost, vidjeh kako jedna menđuha nedostaje. Nema je, spala je!!! Dok sam degenečila onu curicu, ona je sigurno u žaru borbe, morala da mi je otrgne sa uha ,u svom očaju i nemogućnosti da se odbrani. Plakala sam ko kišna godina, iako nikada nisam plakala. To zadovoljstvo nikome nisam davala.
Tu noć sam skršena i ucviljena pokupila svoje prnje i sakrila se ispod deke, jecajući. Čitavu noć sam provela budna pokušavajući da osmislim način da baki kažem sta se desilo. Njoj nisam nikada lagala i volila sam je više nego ikoga ikada. Proklinjala sam sebe i svoje naopake načine dokazivanja snage i autoriteta. Tada sam sebi obecala da se neću više tući, osim ako me neko ne namlati toliko da ne mogu da ustanem.To bi bila protivodbrana.
Izvinila sam se Heleni, curici koja je u stvari živjela tu u naselju uvijek , samo je ja nisam nikada primjećivala. Postale smo jako dobre prijateljice.
A moja preostala menđuha, koja i dan današnji u jednom zlatnom zvonu čeka u Mostaru, je ostala jedna od mojih najvećih pouka. I dan danas smišljam način kako da je kopiram i da od nje napravim par koji sam imala davno davno. Eh, to bi bio najsavršeniji poklon koji bih ja mogla da primim opet….


(za priču “Nedeljni ritual- MOstalgična priča” klikni OVDE.)

Posted in: naše priče