>Vladislav Petković Dis: izabrane pjesme

Posted on February 4, 2011

0


>


Pijanstvo 

Ne marim da pijem, al` sam pijan često. 
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše. 
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto 
Na kome se jadi i poroci zbraše. 

Ne marim da pijem. Al` kad priđe tako 
Svet mojih radosti, umoren, i moli 
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o, 
Ja se svemu smejem pa me sve i boli. 

I pritisne očaj, sam, bez moje volje, 
Ceo jedan život, i njime se kreće; 
Uzvik ga prolama: “Neće biti bolje, 
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće.” 

I ja žalim sebe. Meni nije dano, 
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi, 
Oči plave, tople kao leto rano, 
Život u svetlosti bez mraka i studi. 

I želeci da se zaklonim od srama, 
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek; 
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama, 
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.


Orgije 

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvet:
Bez svega, i bez radosti; mada nam grudi
Ceznu za cvet.

Zvuci violina, vino, jak dodir zena
Daju nam pir,
Al’ svuda se krecu senke mrtvih vremena,
Umrli mir.

Muzika s pesmom pruza nam stare jauke,
Opela trag;
Zgrljaj, za navek skrstene ruke
I zivot nag.

U samoci nam stanuje, k’o u cutanje,
Veliki strah;
Bez leka smo. S nama tu je, nocu i danju,
Ledeni dah.

U igri, u pupoljcima trazimo besno
Izraza, sna;
Placemo mrtviam sto je u paklu tesno,
Kad nema dna.

Jer svaki zivi u grobu svom, samo sto nece
Da vidi grob,
Ni svoje dane, sto gore k’o mrtvom svece,
Ni svoju kob.

Pijemo s usta i casa.Mastom ludila
Stvaramo zrak;
Sve nas je dovela tajna sto nas ubila,
Otkala mrak.

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi
I polusvest;
I znamo, radost ne moze da se probudi,
Opao cvet.



Rob

Knjigo moja sviju snova, evo roba!
Oko duse, zoro dana, boje zraka,
Ja sam tebe pronasao do svog groba
Da te gledam, da te volim iz svog mraka.

I dok stara ponoc nosi moje dane,
I dok lanac muka steze i okiva,
Bol, padanja i potresi da sarane –
Moja glava na tvom krilu nek pociva.

I dok dubi verna slutnja strah jezivi
I jedna pesma dok je jos krik sova,
Moje srce, jadno srce, neka zivi,
Nek jos kuca, knjigo moja sviju snova.

Celom mojim i danas je splet od bora.
Al’ su oci ozarene uvek tobom;
Ti si izvor i slobode i odmora,
Izmirenje sa pustinjom i sa grobom.

Knjigo moja sviju snova, evo roba!
Oko duse, zoro dana, boje zraka,
Ja sam tebe pronasao do svog groba
Da te gledam, da te volim iz svog mraka.

Ti nikada mozda nisi znala da je
Tvoja mladost meni zivot, moja snaga,
Sto obilno pruza meni zagrljaje,
I zaborav i pijanstva tako draga.

Da li ti je kadgod na um mis’o pala,
Bujnu kosu kada prgavo sama spleces,
Kad u vrtu beres ruzu sto je cvala,
Ruzu beres i na grudi svoje meces,

Kad haljinu svoju drzis s puno poste,
I ti prsti, i te ruke – da l’ si znala,
Kol’ku radost meni nose i miloste – 
Da li ti je kadgod na um mis’o pala?

I dok imam ruke, grudi, usne tvoje,
I te oci pune srece i neznanja,
Ja osecam kako dise leto moje
I moj suton u kome se toplo sanja.

Nebo mi je tvoja ljubav, tvoja soba,
Bera mi je tvoje lice bez oblaka – 
Knjigo moja sviju snova, evo roba,
Da te grli, da te voli iz svog mraka.



UTOPLJENE DUŠE 

Još jednom samo, o, da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada,
Još jednom samo, o, da mi je ići
Prostorom snova pod vidikom jada.

Potajna slabost i žudnja ka sreći,
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve što znade reći,
Još jednom samo da je da se javi.

U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema, već ideje same,
Otkud bol sleće, da osećaj svije

U meni o njoj, o lepoti, cveću
I o mladosti – o još jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo.

Da mi je da sam u predelima onim,
Gde su mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom njenom što k`o miris vene.

Il` da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinja kolo,
Da je bolova, sećanja, jauka –
Znamenja, da sam nekad i ja vol`o.

Al` nije. Ja znam svi ti dani stari,
I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari
Nemaju više za mene života.

Nemaju više života ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja,
Dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.

Gube se redom, trunu pod životom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom…Da je da se spava.

I samo katkad, al` to retko biva,
Nju kada vidim posred ovih žala,
Prilazi k meni neka magla siva,
Nagovest bleda dalekih obala.

Gledeći dugo taj magleni veo,
Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leže utopljene duse.