>Nedeljni ritual – MOstalgična priča by Monija Radović

Posted on February 3, 2011

0


>



Kao i svake nedelje po običaju, familja se spremala za izlazak na ručak.Mama je ljepo izložila uštirkane košulje, pantale, haljinice, mašnice i ostalo. Toliko uš,tirkane da kada ih protrese bukvalno možeš da čuješ zvuk, kao limenu tanku ploču da treseš. E onda zamislite kako je to bilo  za nositi. Tata bi se obrijao i pocesljao, čak stavio kolonjsku vodu tako svježe obrijan.Mama, naravno kao i uvijek- suknja i neka svilena bluzica. Baka svoju haljinu na cvjetiće i džemperčić preko ramena u slučaju da bude hladno, kao što to obično biva uz Bunu.

Moja sestra, koja je uvijek bila primjerna i vaspitana, bi bila najurednija. Sa njenim velikim smeđim očima poput srne, kako je tata i zvao, išla bi prva u našoj maloj porodičnoj koloni. A ja, ja sam već nešto drugo. Lagali su me dugo vremena da su me našli na smetljištu, da sam ja ustvari cigančica na koju su se sažalili vidjevši me u plavoj velikoj kesi. Kažu,eto poveli smo te kući. Bila si smrdljiva i puna ušiju. Nismo to mogli imati na savjesti. To bi mi dnevno sestra recitovala kako bi ja došla sebi i bila uzorni primjer, baš kao i ona. Ali od te ljubavi nikad ništa ne bi. Ja sam uvijek bila i ostala sin familje.Pravi mali muškarčić, Zeko tatin ,Sinčić tatin, kako mi i dan danas tepa, milujući, ili po dječiji – milkeći me po kosi.

Moji dječiji dani su provedeni u igranjima klikera, tuči za buljkom, igranju sličica, pravljenju najboljih praćki sa onim žuto-zelenim mecima od najjače žice i gonjanju curica sa dugom kosom. Naravno,kao svaki “sinčić tatin”, brala bih čičke i bacala im u kosu. Što više, to bolje. Kad dođe vrijeme gundelja, i njih sam hvatala sa ostalim fakinima ulice Matije Gupca i bacali bismo ih u majice vrištećih curica koje su me proklinjale, obećavajući da će mi se osvetiti. Ali znale su, to se nikada neće desiti.Ja imam čitavu bandu iza sebe, ako uopšte i dođe do toga. Moja sestra Vedrana se u međuvremenu sekala lutkama i brala trantinčice sa obližnje livade. Kao da je sada gledam, sva zanesena, niže ih u vijence i pjevuši nešto sasvim slatko. Ja je držim na meti iza šimšira i praćkom tučem po njoj.Ona kmeči 
-Mamaaaa.. Monija me opet praćkom gađa.
…A mama od tamo
-A šta ćeš joj, moja Vedrana, njoj niko u kraj ne moze stati. Monija,dobićeš degenek (opet), nemoj da te više vidim da to radiš.
Ja se smijem oholo kao Draguljče hihihi, i spremam novi najnovi ji metak,zadovoljno se smijući i govoreći sama za sebe  
– Ovaj će je peći dugo…

Dakle sada kad ste dobili jednu sliku o tome kakva sam bila,mogu da nastavim da pričam, i da objašnjavam kako je moja mama idealno osmišljavala Nedeljni izlazak.

Poslije detaljnog ribanja i struganja prljavštine sa mene, naredila bi mi da idem i da obučem ono što mi je izloženo na krevetu. Bilo mi je svega 5 godina ,mozda i 6. Ja je pogledam,osmijehnem se i pomislim – ništa ti ja obećavati ne mogu.Pa odem u sobu, pogledam na krevet, kad tamo: bijela haljinica. Bijela kao snijeg. Onako, malo niže koljena sa sitnim bodovima pri rubu haljinice. Pri vrhu su žabice, osrednje veličine i bretele sa mašnicom .Pored toga su izložene soknice do koljena, to sam morala da imam, pošto sam uvijek bila u ranama i modricama. Mama se iz kupatila prodere da me u hodniku čekaju moje najnovije lakne cipelice sa kaišem.
Kontam u sebi kako mi je žao da joj kažem da se ovo nikada neće desiti, kako ja neću obući haljinicu, ali nedelja je, pa ne smijem da se koprcam previše.
Odgovorim joj da bih radije obukla one moje pantale sa dubokim džepovima i moj dres, ali to nikako ne prolazi. Ah, ne.Haljinica i Bog.
Hmm…. ljutito je oblacčim. Žulja me ona štirka toliko da me boli više nego posjekotine koje sam zaradila nedavno, verući se na murvu. Obučem ja i soknice, zatim i lakne cipelice pa ljutito stanem uz vrata da me provjeri.

Baš kao ona curica iz Bukvara koja se ukazivala pored pjesmice “Ja se često nasrdim”. Mama kaže:
– Ahhhhh što si mi fina ,dođi samo da te počešljam i stavim šnalicu. 
Ja mrzovoljno priđem,dopustim još i tu demoralizaciju da sklizne. Pored svega toga me još i natrackala nekakvom pomadom koja je mirisala na bebe. E, svašta li sebi dozvoljavam, prošapćem kroz zube.

-Sada kad sam gotova mogu li izići pred zgradu da vas sačekam? 
Možeš, hajde.-ona potvrdi- Samo, Monija (prstom uperenim meni gotovo na nos)…nemoj da bi se sluuuuučajno ispeksinila ovaj put!!! 
Obećam da neću, držeći fige iza leđa. I opet onaj Dragoljupče osmjeh se zacakli na mojim usnama. Ona ga studira neko vrijeme ali ipak popusti i kaže mi da idem. Siđem niz basamake kojih je bilo 31 tačno,i spustim se niz još 5 koje su bile na ulazu zgrade.

Čekam ja pod strehom onako ,nikakva. Razmišljam o tome kako su ove nedelje očajne i kako nije fer što ja moram da izgledam kao budala. Kad ono, pod suknjicom koju sam non stop vukla prema koljenima,( pošto nisam znala da sjedim u njoj) ugledam nešto. Pravi Bingo, dobitak. Ohooooo, izvan rubova flastera koji je bio na koljenu ugledam krastu kako se sasušila. Gotovo pa sam zaboravila da je već 2 dana čuvam da se zaliječi kako bih mogla opet kopati prstima po njoj.

E ne’š , majčin sine!!! Skinem onaj flaster i počnem da zadovoljno kopam i skidam onu krastu koja se po ko zna koji put vec osusila.( još uvijek imam ožiljak na koljenu kao evidenciju moga mukotrpnog truda). Krv počne da se salijeva po onim bijelim soknicma sitnog boda, pa onda po haljinici, kad je prebacih preko raskopane kraste. Na mojim prstima je ostalo krvi koju sam po licu ne hajući, sasvim slučajno razmrljala skidajući onu prokletu šnalicu i češljajući kosu kako sam ja željela, što ustvari nije bilo baš uredno. I odozgo čujem “klapklapklap” cipela. Ide moja primjerna sestra Vedrana kao mala dama, pa idu redom tata, mama i baka. Ja sjedim na jednoj stepenici i prikrivam svoj zločin. Ustanem da otrčim do kola, ali ruka na ramenu me zaustavi hitro. 
Monija deder se okreni nesto...čujem glas a ja se gluha pravim- Čuješ li me, okreni se!!! 
Ja se okrenem ko osuđenik i ugledam užas na licu mame…
– A šta si to uradila, belaj te nije odnio! Pa, prije 5 minuta sam te očistila.Zar svaki put ovako mora da bude?!
A iza nje Vedrana stoji i zlobno se smije,zna da mi sljedi šipka.
Bilo je tu još komentara ali nisam htjela da ih pišem, kao i fleka od blata po mojim laknim cipelicama koje sam umeljala u lokvi što je vjerno stajala uz zgradu,bilo ljeto bila zima, svaki put kad izađem, kao da me doziva.

Na kraju bi mama često povikala tužno
-Slabo mi je, hajmo kući,treba mi šećera i vode da dođem sebi…
ali tata ,tata koji me totalno razumio, ostao bi sa mnom samo par minuta više. Pomilovao bi me po glavi,govoreći nježno- Zeko moj,vidi svile tatine.
Izvukao bi češalj mali iz džepa košulje i pročešljao bi mi kosu sitnim pokretima. Na kraju bi mi digao glavu i rekao – Blago ćali svome, vala neka si to uradila,da znas ni meni se nije islo u ovoj uštirkanoj košulji.Majkica samo hoće da provedemo svi fin dan skupa, i to je sve- Meni bi laknulo odmah,jer znam nije ljut toliko.

Poveo bi me za ruku uz trideset i jednu stepenicu zgrade u Matije Gupca 58A…i, čini mi se, ponosno bi rekao:

– Ma ne da tada sina svoga…

(za priču “Moje prve menđuhe- MOstalgična priča” klikni OVDE.)